Iz pera jedne mame

            Prema istraživanju "The Wall Street Journal" Bosna i Hercegovina je u 2014.god. dobila neslavno prvo mesto u svetu po procentu nezaposlenosti sa 44,3%. U Srbiji je taj procenat 20,8%, u Hrvatskoj 22,7%, u Crnoj Gori 15%, a u Makedoniji 31,2%. Oprostite na ciframa, ni ja ne verujem da su tačne, ali takve kakve jesu, motaju se po Internetu. U grubom prevodu to znači, da na području bivše SFRJ otprilike čitav jedan Beograd ne radi (  i to ne prema popisu br.stanovnika glavnog grada Srbije, već računajući sve one neprijavljene po boravištu, studente plus zaposlene). To je oko 2,5 miliona ljudi, a koliko otpada na porodice?

            Pročitala sam pre neki dan članak o jednoj mladoj ženi, jednoj izuzetnoj ženi koja je 25 godina svoga života provela u obrazovanju i usavršavanju. Preko osnovnog, srednjoškolskog, fakultetskog obrazovanja i mastera tj, više njih. Osetila sam divljenje prema njenom radu, trudu, upornosti i odricanju. Jasna mi je bila namera tog inteligentnog uma i taj vapaj, na taj javno pisani način, za poslom – jer, očigledno je da je sve druge alternative pokušala. Nije me iznenadilo to što u ovoj državi (čitaj : Bosna i Hercegovina, Srbija, Hrvatska – svejedno je) za nju nema mesta. Nije me ni iznenadilo to što joj država nije ponudila neku mogućnost. Iznenadili su me komentari njenih sugrađana, nisam sigurna da je i jedan bio pozitivan. Komentari su se svodili uglavnom na to da devojka traži stolicu, da nije spremna da radi (da niko u ovoj državi nije spreman da radi običan fizički posao, da posla ima, ali želje za tim poslom ne), do komentara njenog zakasnelog i neostvarenog majčinstva i porodice. Ne bih ulazila u analiziranje ličnosti komentatora.

            Rećiću Vam dve stvari:

Prvo, zamislite da ste radnik na građevini (trenutno se toga mogu setiti kao najtežeg fizičkog posla za muškarca) ili mlada mama zaposlena u nekoj poslovnoj jedinici po 12 sati u toku jednog dana za neku smešnu platu koja nije dovoljna da pokrije osnovne potrebe nje i njene porodice. Vreme provedeno sa decom ovde dolazi na drugo mesto, kad ne postoje osnovni uslovi za zadovoljenje egzistencijalnih potreba. I sada zamislite tu majku, ili tog oca, čija deca odrastaju i dolaze do one prekretnice u životu od koje će im zavisiti daljni razvoj karijere. Šta ćete im reći? Da li ćete reći 'Ovoj zemlji fali radnika, traži ti posao, sine, sa mnom na gradilištu; ili ti kćeri sa mamom u drugoj smeni'? Ne verujem. Daćete sve od sebe, odrećićete se i onoga što imate i nemate da bi svojoj deci priuštili neku svetliju budućnost, po mogućstvu manje sivu i sumornu od Vaše.

Tu dolazim do stavke br.2 – obrazovanje tj, nastavak obrazovanja. Jer, ako potičete iz porodice srednjeg ili nižeg staleža, a Vaše dete ima osnova za dalje – to dalje ćete videti kao ključ njegovog boljeg života. Taj fakultet, i to obrazovanje ćete videti kao vrata za neke bolje i finansijske i materijalne mogućnosti Vašeg deteta. I naravno, ako ima osnova za to, da ćete insistirati na njemu – jer Vi najbolje znate kakav je Vaš život bio, i kakve su Vaše greške bile i Vi to, kao roditelj, ne želite svom detetu. Naravno, da fakultet nije alfa i omega obećanog života, ali je činjenica da Vam otvara širok spektar mogućnosti za zaposlenje koje bez njega ne biste imali. Tako bi trebalo da bude, bar na papiru. Nažalost nije tako, ni u teoriji ni u praksi.

Naravno, da postoji određen broj ljudi koji izvesno uspeju i bez njega, i koji doguraju daleko dalje od mnogih ljudi sa sedmim stepenom. Ali kod takvih ljudi je izražena harizmatičnost, jaka doza samoinicijativnosti i samoodricanja – i to je tip ljudi koji bi uspeli bilo gde i bilo kada, bez obzira na vreme, mesto i okolnosti. Takvi ljudi su izuzetni i retki.

Veliki broj zemalja Evropske Unije trenutno ima potrebu za niskoprofilnim zanimanjima. Zašto je to tako? Zato što domicijalni Englezi, Francuzi, Nemci itd. školuju svoju decu za neke bolje poslove. Zatim, većina ljudi koji su pobegli sa Balkana, iz ovih ili onih razloga, je popunjavala tu rupu u profesijama – birajući i pristajući na svaki posao koji su mogli pronaći. Međutim, ti isti naši Balkanci su sada tamo oformili porodice i većina njih sada, uz spoznaju sopstvene prošlosti, daje svoju decu na dalje usavršavanje u obrazovnom smislu. To je logično i jedino normalno, jer svako od njih želi za svoju decu nešto bolje. Logični sled okolnosti je da i dalje ostaje ta rupa u niskoprofilnim zanimanjima, koja će se i dalje puniti ljudima pristiglim sa druge strane granice. Pojedine zemlje, tipa Francuske, su to rešavala na neki drugi način npr.kada se zadovolji potreba sa fizioterapeutima taj smer se zatvara na svim koledžima širom zemlje, a otvara se onaj smer za kojim postoji realna potreba. Smer fizioterapeuta će se ponovo otvoriti kada to tržište potražnje bude zahtevalo.

Ali ne zaboravite, da je to slučaj u ekonomski razvijenim zemljama, pravno i formalno uređenim. Kod nas postoji ta rupa u zanimanjima, ali ne iz istih razloga. Naravno, da preveliko fabrikovanje trenutno ekonomista, a nekad pravnika – doprinosi dodatnom haosu na tržištu rada. Ali to nije pravi problem ovih prostora. Činjenica je da je na Balkanu trenutno preveli broj visokoprofilnih zanimanja, ali isto tako niskoprofilnih zanimanja je sasvim dovoljno: zanata i SSS (ne podcenjujem nijedno zanimanje, naprotiv upravo ova zanimanja drže jednu zemlju stabilnom i produktivnom). Kao što je nezamislivo da imate obrazovanu generaciju bez kvalitetnog profesorskog kadra, isto tako ne možete imati trpezu bez hleba, a hleb bez pekara čija svaka smena počinje kada mi uveliko spavamo, i čiji su i trud i odricanje neupitni. Kao što Vam je bitno da Vaša poseta bolnici bude utemeljena na stručnosti izabranog doktora, isto tako znate da u većini slučaja iskustvo, znanje i briga drugog medicinskog osoblja (sestara) oko Vas je nekad podjednako, a češće i više bitna. Dakle, to nije osnovni problem stope nezaposlenosti u BIH. Osnovni problem je taj što veliki broj ljudi sa SSS uz dodatak dobre veze ili novčanih sredstava radi posao koji bi trebali obavljati ljudi sa višom ili visokom stručnom spremom. Većini poslodavaca se to itekako isplati, jer koeficijent isplate plata na osnovu stepena stručne spreme svakako nije isti. Dakle, dešava se to da npr.frizer sa završenim trećim stepenom obavlja posao ekonomiste. Taj isti ekonomista, sedi kući, redovno se javlja na Biro i očekuje svoju šansu koju naravno ne dobija. A sada na sve to zamislite komentare njegovih sugrađana koji ga prekorevaju što sedi i čeka, a neće da radi, a npr.mesto frizera je upražnjeno. Da li sada ovaj ekonomista treba da se prekvalifikuje u frizera, ili bi frizer trebao početi raditi posao za koji i jeste obučen? Shvatate li sada nelogičnost istog? Frizer radi kao ekonomista, ekonomista ne želi posao frizera posle uloženog vremena, truda i novca u to da bude baš ekonomista, i kritike od naroda uz komentare „pa on ne želi da radi, da hoće – može, posla uvek ima“? A gde su kritike upućene frizeru, poslodavcu, Inspekciji rada? Ovo je samo jedan izmišljeni primer, a verujem, svako od Vas će se setiti barem jednog pravog iz realnog života.

Dakle, lično smatram (možda i grešim, ali ako pojedini iamju pravo na ismevanje tuđih uspeha, onda ja svakako imam na svoje mišljenje) da posla na ovom Balkanu ima ili treba da ga bude – onog trenutka kada frizer bude uzeo četku u ruke, automehaničar legne ispod auto – tada će ostati i posao ekonomiste ekonomisti i pravnika pravniku. A ja, ja ću i dalje živeti u ubeđenju da se rad, trud, odricanje i obrazovanje isplati i da će nekad (ako ne u moje, onda bar za vreme moje dece) ponovo postati bitno šta znaš, a ne koga znaš.

            Da li ste se ikada osetili blagoslovenim? Onako istinski. Iz dna duše i srca. Da li ste osetili da je svaki dan bajkovito čudan, svaki ponedeljak Vam dođe kao nedelja, svaki mesec kao godišnji odmor, a svaki dan kao Nova Godina? Da li ste osetili ikada da je nebo na neki neverovatan način usmerilo svu svoju pozitivnu energiju baš u Vaše biće i nagradilo Vas, poklonom prelepim i nedostojnim Vas i Vašeg života? Da li ste...? Jer ja jesam. Već dva puta.

            Ne znam kakav je bio dan kada sam se rodila. Znam da je bio april, davne osamdeset i neke, ne znam da li je padala kiša, ili je bilo Sunce, ne znam koja je muzika svirala. Znam samo da je mojim roditeljima život postao lepši i bogatiji, tada i još jednom za godinu dana. Tog dana mog rođenja se svakako ne mogu setiti. Ali, svakako znam od kada sam ja počela da računam svoj život, jednom, pa još jednom. Znam, jer tada sam se ponovo rodila, pa još jednom posle toga.

            Neko je jednom rekao : „Majka se ne postaje. Majka se rađa sa rođenjem svoga deteta“. Sada znam i na šta je mislio. Oduvek sam znala da ću biti majka, to je bilo neosporno. Da li ću imati svog Princa i svoju bajku, to je nekako bilo sporedno. Naravno, neko gore je složio kockice i sve to lepo uredio, pa je i meni stigao moj Princ i moja bajka. Oduvek smo znali da GA želimo. Da, NJEGA. Jer od trenutka kada sam osetila to čudo novog života u sebi, znala sam da je ON, znala sam da je DEČAK. Nisam od onih ljudi koji se raduju najpre rođenju malenog prestolonaslednika, ili više preferiraju princeze – na pitanje 'Šta čekam?' oduvek sam odgovarala 'Bebu'. Ali jednostavno, znala sam da je to ON. Znala sam i kako će se zvati, i kako će izgledati, i koju boju okica će imati. Ne pitajte me kako. Jednostavno, znala sam. Kakvog sam ga želela, takvog sam ga i dobila. Trenutak kada sam ga privila na grudi i obećala da ću ga čuvati od svega na ovome svetu, i da ću ovaj svet čuvati samo za njega. Tog trenutka sam i umrla i rodila se, i plakala i smejala se. Tog trenutka znala sam da je počeo jedan novi život, lepši, ispunjeniji, radosniji i šareniji; život za koji ću se uvek boriti.

            Rodila sam se još jednom, u trenutku kada mi je moj anđeo spustio rukice na stomak i pitao: „Mama, ja želim seku. Da li je to seka?“ . Tada sam pomislila da nešto ima u onoj dečijoj iskrenoj intuiciji. Jer, i ovaj put sam znala da je to ONA, da želim NJU, i da će ONA i biti. Samo što sada nisam znala kakve će me okice pogledati. Valjda kad imate jednu bebu, sve bebe vidite kroz taj jedan lik. Moj Princ je dobio okice dnevnog neba, a moja Princeza boje noći. Zagrlila sam je čvrsto i obećala još jednom, tom malenom stvorenju da ću je čuvati od sveta i da ću svet čuvati samo za nju. Tada sam se rodila drugi put.

            Vreme je prošlo negde između prljavih pelena i razbacanih igračaka, između smeha i suza, prvih koraka, reči i zubića. Gledam ih dok spavaju, ta malena i nežna bića, ti mali delovi mene, koje sam nosila pod srcem i koje nosim u srcu – gledam i živim svoj Raj.

            I osećam se blagoslovenom. Onako istinski. Iz dna duše i srca. Osećam  da je svaki dan bajkovito čudan, svaki ponedeljak mi dođe kao nedelja, svaki mesec kao godišnji odmor, a svaki dan kao Nova Godina. I osećam da je nebo na neki neverovatan način usmerilo svu svoju pozitivnu energiju baš u moje biće i nagradilo me, poklonom prelepim i možda nedostojnim mene i mog života.  Ali znam da ću svaki tren, svaki sekund svoga života uložiti u ta dva mala, nevina bića koja spavaju pred mojim očima. I obećavam, po ko zna koji put, da ću ih čuvati od sveta i da ću svet čuvati samo za njih.

            Nekada, samo nekada pomislim ko to gore deli karte i raspoređuje gde i kada će se ko od nas roditi. Možda u tim retkim trenucima mira, agnostik u meni i pomisli da negde gore postoji ta Božja ruka koja pucne prstima i ja se rodim te i te godine, negde ovde na brdovitom Balkanu. Šteta, što je ne mogu zamoliti za cut & paste opciju do nekih plaža na Havajima, ili bar do svetla Pariza... Ali eto, tu smo gde smo, i to ne možemo promeniti.

            Rođena sam u jednom malom mestu. Koliko malom možete zamisliti kada nekom Ameru pokušavate objasniti gde se to, za Boga miloga, nalazi ta Srbija... E, tako ja, mojim Srbima, pokušavam objasniti gde se to, u njihovoj zemlji, nalazi to malo mesto, to posebno mesto. Ljudi kada odu, iz tako malog mesta, po pravilu ga se stide. Možda to i nije tako, ali sam nebrojeno puta bila svedok promenjenih akcenata (ćiju-ćiju j*****) i svojatanja glavnog grada ili bar onog malo bližeg i malo većeg kao svog. Ne, za mene je moje mesto bilo i ostalo centar sveta, tako da bi moja objašnjenja išla otprilike ovako: „Znate li gde se nalazi Beograd? Beograd je 80 km od mog mesta (za potrebe teksta od sada ćemo ga zvati jednostavno MM – moje mesto). A znate li gde se nalazi V.? Ono je 20 km od MM.“ Interesantno, da se nikada moje mesto ne nalazi kraj Beograda ili V., već je početna i jedina odrednica za računanje svih udaljenosti i mesta. A kako bi bilo drugačije. Za MM ne samo što me veže porodica, već me veže i moje detinjstvo. Čitavo jedno bezbrižno, radosno, ispunjeno smehom i bojama detinjstvo.

Međutim, generalno je vezano za skoro svako mesta u Srbiji (sem Beograda naravno, eventualno Novog Sada, Niša i Kragujevca) – da tu nema perspektive. Malobrojni je uspeju sebi stvoriti. Kada ste rođeni u jednom tako malom mestu imate tri opcije: 1. Zaljubiti se i ostati 2. Otići i raditi 3. Otići i studirati 4. Zaljubiti se i otići.  Sve ono između je rezervisano za malobrojne. Ja sam počela od treće, a završila sa četvrtom. Beograd me je dočekao raširenih ruku. Kako je jednom moj kum rekao: „Beograd nudi za nekoga sve, ali za svakoga po nešto“. Istina je, ali i dalje onaj osećaj dok autobus ide Ibarskom magistralom i približava me nečemu tako neraskidivom mome srcu – nije se dao izbrisati. Kažu, čekaj, treba vreme da prođe, ništa se ne dešava preko noći. I u pravu su, ali izgleda da mome srcu ni godine nisu tu puno pomogle. Znam, da je nebo iznad Kalemegana isto tako plavo, i trava na Adi podjednako zelena, i voda Dunava isto tako mutna – ali moje srce je tražilo nijanse.

Onda, shodno godinama i nečijim divnim očima stavka broj tri je prešla u stavku broj četiri. Sada sam tu gde sam, drugi grad, druga zemlja, isti ljudi. Nemoguće je ne zaljubiti se u ovaj grad, u njegove drvorede, u zelenu vodu Vrbasa. Trebalo mi je i tu godina, da bih se jedno jutro probudila i shvatila da ne samo što sam zaljubljena u mog dragog, u moja dva Anđela, da sam se nekako preko noći zaljubila i u ovaj grad.

Ali... I dalje kada, kada se približimo tabli koja nas uljudno obaveštava da napuštamo naše susede i kad vidim tablu na kojoj piše Srbija, nešto se u meni prelomi, po stoti put. Dragi me večito zeza: „Da stanemo, da poljubiš svoju svetu zemlju?“ I što smo bliže, ja više nisam ja, ja sam ona neka druga; sa svakim pređenim kilometrom imam osećaj da se dete u meni sve više budi od želje i čežnje za roditeljskim domom. Ona živa ograda ispred moje kuće već odbrojava dane, ali meni je najlepša i najzelenija – moja je, i ista je kao nekada dok sam se oko nje jurila sa batom. I nekad je gore bio posađen orah, sad ga više nema, i on je moj, sa njega me je deda skidao. I miris lipe na ulazu mog dvorišta, i svaka travka u tom dvorištu, i vinova loza, i cveće na terasama,  i mamina kafa, i tatin zagrljaj, i svaki osmeh moje porodice – sve je to za mene one way ticket to past. I dalje osećam miris kestenova  koji su nekada krasili našu ulicu, i dalje znam svaku stopu tog malenog grada, svako drvo i svaki žbun. I dalje mi stopala gore, od neke detinje želje, dok hodam ulicama moga mesta. Dok sinu pokazujem sva ponosna gde se mama nekada igrala, dok šetam curicu. I svaki put mi je MM lepše nego ikada, i ljudi mi se čine nasmejanijim nego ikada. I volim ovih svojih par ulica, i taj jedan semafor koji više ne radi nego što radi, i svakog od tih ljudi na ulici koje sretnem, svaki prolaznik kome se nasmešim i kažem „zdravo/dobar dan“, i svaka prelepa curica, momak kojih se sećam još dok su prohodavali... jer za sve to, i sve njih me veže nešto neizbrisivo – jedno prelepo detinjstvo, topla kuća, srećna porodica. Svi su oni deo moga detinjstva, i moga srca.

A onda se vratim u naš grad (jer ono je samo moje, a ovo je već naše) , sa svojom novom malom porodicom, šetamo njegovim ulicama – i radujem se tom novom, lepom životu. I sa osmehom gledam svog sina koji kaže : „Mama, ja puno volim svoj grad“. I znam da je tako, jer mu i toliko malom vidim u tim očima tu istu iskru koju ja nosim dok hodam ulicama MM. I da zaljubljna sam u ovaj grad, ali i svesna sam da ako ikada možeš voleti neko mesto, svim srcem i onom dečjom nesputanom ljubavlju : to je mesto gde si se rodio, odakle si potekao, gde su tvoje noge prvi put dodirnule tlo.

I zato Božja ruko, jedini cut/paste koji mojoj duši treba u trenucima nemira, prljavih pelena i razbacanih igračaka – jeste onaj do mog mesta i moje Ulice Kestenova. A za Pariz ću se već nekako i sama pobrinuti.

Dobro jutro, Gospodine X ! Dobro jutro, Gradska Toplano!  Dobro Vam bilo ovo hladno i smrzlo januarsko jutro!

Ovih zimskih dana, pogotovo kada je temperatura napolju u minusu dosta često mislim na Vas.

Eto, kraj sve rodbine, poznanika i prijatelja, ja sam se u novogodišnjoj noći i božićnim praznicima setila Vas.

Da ne budem toliko skromna, mislim da Vas se setila većina Banjalučana. Svako ko je bar jednom imao problem sa Toplanom, setio se Vas.

Eto, Gospodine X, rekoh kada toliko već razmišljamo o Vama, red je i da Vam neko poželi srećnu nastupajuću 2015.

Opisaću Vam detalj naše prazničke atmosfere: "Mama, zašto je ovako hladno u stanu?", budi se moj sin jedno jutro. Temperatura na termometru pokazuje smešnih 15 stepeni. "Jesi li zvala Toplanu?", uleće suprug sa pitanjem. Nisam. Koga da zovem? One jadne x, y & z ljude koje se javljaju na telefon i trpe verbalne napade mama čija se deca smrzavaju? Da opet dođem kod Vas Gospodine X? Po koji put? Peti, šesti? Poslaćete mi nekoga da izmeri temperaturu? Ja Vam kažem kolika mi je temperatura u stanu. Ali to nije isto, Vi odgovarate, ne meri se tako temperatura. Pustite Vi kako se meri, ja Vam kažem kolika ja, a za mojih preko 1000 KM godišnje kojima Vam plaćam Vašu toplu stolicu u Vašoj još toplijoj kancelariji - zaslužujem bar optimalnih 20 stepeni. Možda niste ozračili radijatore? Jesam, Gospodine X, po X puta u toku jednog dana, ako sam išta naučila o grejanju to je kako da ozračim radijatore. Pa, eto, poslaćemo Vam opet nekoga. Nećete, moraću opet da dolazim, da Vas vučem za rukav, da slušam kako mi sa visine objašnjavate moj problem. Mene ne zanima Vaše objašnjenje, ja sam novinar, a to nije moja struka - Vaša je Gospodine. I na kraju, doćiće gospoda x,y i z koju ćete Vi poslati - "x" će se praviti da je veći od Toplane, da on meni čini uslugu; "y" će nešto promrmljati kroz zube, jer će ga biti sramota gledajući moju decu da izgovori bilo kakve laži; a "z" će reći - eto, nije do Toplane. Kod Vas je sve u redu. Eto, loše grejanje je svuda... I tako u krug, Gospodine X, Vi na tronu Gradskog grejanja kome se obraćamo svi mi ostali smrtnici. Jer, Vi ste ti kome nas prebacuju sa centrale kada ne mogu da se izbore sa nervoznim majkama. Jer, Vi ste ti koji nam objašnjavate da je sve u redu, ali eto slabo nam vam je grejanje. Jer Vi ste ti kome očigledno nije jasno, šta to po Bogu mi svi više hoćemo od Vas. Nadam se da ćete se jednom setiti, da nije dovoljno reći, već pokušati nešto uraditi po tom pitanju. Banja Luka ima problem sa grejanjem već godinama, sa novim priključcima, sa velikim dužnicima kojima ne smete da pisnete, sa slabim cevima... Nije dovoljno reći - Ok, do Toplane je, a godinama ništa ne preduzimati da se to reši. Nama ne treba Vaša konstatacija, već rešenje - zato ste plaćeni Gospodine X i gospodo iz Toplane. Ali, eto nikako da se setite, da treba nešto i preduzeti po tom pitanju. Nije dovoljno, samo uzeti pare, i prodavati prazne priče. Mene ne interesuju Vaši problemi.

Živimo u kapitalističkom društvu - Vi prodajete uslugu, ja je plaćam. To bi isto bilo kao kad bi ste Vi npr. otišli u pekaru po hleb, a izašli sa jednom kiflom. Volela bih da zamislim tog pekara, Gospodine X, koji Vam govori - eto, znam da ste platili hleb, ali možete da dobijete samo ovu kiflu. Znam da je problem do pekare, ali stvarno Vam ne mogu drugačije pomoći. Tu nastaje problem Vašeg kapitalizma, ja plaćam uslugu, ali je Vi ne isporučujete. 

I tako u očekivanju iz godine u godinu da se problem reši, ulazi suprug jedno jutro i nosi one norveške radijatore i trijumfalno mi saopštava:" Gotovo je. Skidamo se sa Toplane!" Jesi li normalan? Znaš li šta znači centralno grejanje? U svakoj prostoriji ti je toplo, ne razmišljaš o struji, o drvima, uglju... " Dobro, ženo. A znaš li ti šta je centralno grejanje? Ne znaš." I u pravu je. Ne znam. Ovo svakako to nije. 

I zato, Gospodine X i Gradska Toplano, zbogom i doviđenja! Lepo smo se družili! Žao mi je samo onih čika na liniji prvog udara koji moraju da trpe gnev građana. Žao mi je i onih majstora koje šaljete samo da bi konstatovali da nemamo grejanje. A Vas i ne baš, ne Vas kao Vas, jer ja Vas zapravo ne poznajem, sem na profesionalnom planu. Možda ste u privatnom životu zbilja draga osoba. Dakle, Gospodine X i Gradska Toplano, želim Vam uspešnu Novu Godinu. Želim Vam privatno da Vam svaki problem bude rešen učinkovito i  jednostavno, kako ga i Vaši majstori rešavaju. I da ne zaboravim, u najkraćem vremensko roku, kao i kod gospode na centrali; sa onloliko vremena i pažnje koliko i Vi pružate Vašim sugrađanima i njihovim problemima. I na kraju, Vama lično, želim topao dom i da se u novoj 2015. ogrejete onoliko koliko smo se i mi grejali kraj Vas do sada!

 So long & goodbye - ne videli se više nikada!

Desetogodišnja Jelena Ljubojević iz Srpca koja je oboljela od akutne mijeloidne leukemije, u Beogradu čeka na transplataciju koštane srži i hitno joj je potrebna krv nulte krvne grupe.

Testiranje potencijalnih davaoca se vrši radnim danom od 08h do 10:30 h na Institutu za transfuziju krvi Srbije, ul. Svetog Save br. 39, Prvi sprat, odsek za donorske afereze.

Neophodno je da kada dođete tamo kažete da ste došli na testiranje za davanje trombocita za Jelenu Ljubojević, broj dosijea 2043. Kada završite, obavezno se javite Jeleninom tati da može pozvati sutradan Institut i proveriti rezultate testiranja, i ako budu dobri on će Vas kontaktirati kad zatreba da date trombocite za Jelenu. Rezultati važe 30 dana od dana testiranja. 

Drugari iz Beograda, desetogodišnjoj curici je potrebna nulta krvna grupa. Mala je hospitalizovana u Beogradu, a porodica tamo ima malo poznanika, pa samim tim i malo potencijalnih davaoca. Znam da su većina vas dobrovoljni davaoci krvi, ovo je isto, samo je potrebno konkretnoj osobi, i to detetu. 29.januara joj je zakazana transplatacija koštane srži, i zato je potrebno dosta jedinica krvi u rezervi. Proceduru sam Vam objasnila, a broj telefona Jeleninog tate Zorana je: +381641189974

Bura koja se podigla oko procesa imunizacije u Republici Srpskoj naglo je prošla. Propraćena bez puno medijske pažnje i prostora. Ostali su samo roditelji da se pitaju da li su dobro postupili. Na polju imunizacije na ovim prostorima dugo se ništa nije menjalo. Nakon toga je 2012. došlo do pomaka u vidu nove petovalentne vakcine, Pentaxima ili Infanrixa. Vakcina je uvrštena u Fond, i više nije bila rezervisana samo za one koji mogu da je priušte. Sem apoteka, koje su izgubile svoj profit jer su istu prodavale za 80 KM, svi su bili zadovoljni. Do juna prošle godine. Tada petovalentna vakcina odjednom nestaje. Iza toga se kriju tri neuspešna tendera koje je Ministarstvo zdravlja raspisalo. Postavlja se pitanje da li se zaista niko na njih nije javio, ili uslovi koje su nudili ponuđači (a koji važe za sve) nisu odgovarali Ministarstvu zdravlja RS. Bilo kako bilo, petovalentnih vakcina više nema. Negde u isto vreme, raspisuje se novi tender, ali ovaj put za trovalentne vakcine.

Negde između zvaničnih brojki, cena i cifara zaboravlja se na roditelje. Problem  roditelja, ne bi smeo da bude taj što je Institut za javno zdravstvo RS zakazao sa tenderima za nabavku petovalentnih vakcina, niti što na vreme nije pokrenut tender za nabavku trovalentnih vakcina. Takvi tenderi i njihovi uslovi ne važe samo za RS, već za ceo svet. Problem roditelja ne bi smeo da bude taj vakum između nabavke vakcina u kome su ostavljena našu deca. U svetu gde  roditelji odlučuju da li da vakcinišu svoje dete, danas i ovde - roditeljima je onemogućen bilo kakav izbor. Odjednom u jeku nestašice vakcina Ministarstvo Zdravlja RS se setilo da apoteke možda ne poštuju „hladan lanac“ i da nije bezbedno za decu da kupiti tu istu vakcinu u toj istoj apoteci koja se pre samo dve godine mogla kupiti. A kada su se snalažljivi roditelji dosetili da na ledu donesu vakcine iz susednih država (jer tamo je to dozvoljeno, valjda se samo kod nas ne poštuje taj „hladni lanac“) zabranjeno je svakom lekaru da dete vakciniše petovalentnom. Roditelji koji nisu bili spremni na kompromis, bili su prinuđeni da vode svoje dete van granica Republike. Snalazili su se do susednih nam zemalja, jer su im svi ostali izbori bili onemogućeni u njihovom gradu i državi.

Fond i Ministarstvo zdravlja RS su se oglasili da su našli adekvatnu zamenu – trovalentnu vakcinu. Međutim, tender za trovalentnu je raspisan u junu, i deca su ostavljena u vakumu bez vakcina. Ponovnim uvođenjem trovalentne vakcine Ministarstvo zdravlja RS nije ispoštovalo Pravilnik o imunizaciji, koji je donet pre samo dve godine gde su  deci konačno omogućili da dobiju tehnološki savremenije vakcine. Niko ne poriče valjanost trovalentne vakcine. Činjenica da je prostor bivše Jugoslavije godinama odolevao epidemijama je dovoljan pokazatelj da su ove vakcine iz Torlaka dobre. Ali, ostaju roditelji koji ne žele da svoje dete revakcinišu trovalentnim, ako je dete već primilo jednu dozu petovalentne. Za njih, trovalentna vakcina nije adekvatna zamena za petovalentnu. Razlog zašto su se odlučili za nju jeste upravo taj jer smatraju da je ona daleko bolja od trovalentne: drastično su smanjena neželjena dejstva, smanjen broj uboda, u sebi nema aktivnih ćelija i reakcija je manje burna... Svako ima pravo na svoj izbor, i da obezbedi detetu ono što smatra najboljim za njega. Problem je kada mu je taj izbor onemogućen od strane države u kojoj živi.

Kao roditelja, ne znam da li više vređa činjenica da su zaposleni u Fondu za to vreme iznosili neistine kako petovalentna vakcina treba da stigne, a dobro su znali da tender nije prošao i da je tek u toku tender za trovalentnu. Ili objašnjenja takođe data u Fondu da „petovalentna se više ne proizvodi“. Ili možda to, što za razliku od susednih zemalja, Evrope, pa i celog sveta – samo Republika Srpska misli najbolje za svoju decu time što im onemogućava vakcinisanje petovalentnom, a primorava ih da se vrate na trovalentnu. To može samo služiti na čast, i njima i nama koji smo to dozvolili. Iz perspektive čoveka, ozlojeđena sam na neprofesionalnost, licemerje i laži koje su iznošene u toku celog vakuma sa vakcinama. Iz perspektive roditelja uopšte, užasava me pomisao da je napraviljen takav propust i to u prevenciji zdravlja dece, i to u procesu imunizacije koji je u odnosu na druge stavke Ministarstva zdrvstva RS tek mali procenat budžeta. I na kraju, iz perspektive roditelja moje dece, ogorčena sam što mi je na svakom koraku onemogućeno da pružim detetu imunizaciju koja je, smatram, za moje dete najbolja.

.

Već duže vreme razmišljam šta bi trebalo napisati. Osećam moralnu obavezu kao znak solidarnosti sa svojim nastradalim kolegama. I kao čovek, jer to je jedino bitno. Možda već zamara čitati o tome, ali možda bi baš trebalo – možda bi baš svaki novinar na svetu trebao napisati jedan ovakav članak, preplaviti Internet, da i jednom za deset godina ovakvi naslovi iskaču sa svake stranice pretraživača. Problem je možda u tome što se moj naslov ne uklapa u onu jednu sentencu „Je suis Charlie“ koja je isplivala iz mora anonimnosti i urezala se u sećanje svakog čoveka na zemlji, za vjek vjekova. Da, problem je u tome što bi moj naslov bio duži, zasigurno duži od ovog članka.

Ono što se desilo se ne može drugačije opisati do samo jednom rečju – UŽASNO. Ono što je tome predhodilo, u najmanju ruku je oličenje kiča, šunda, neukusa, netolerancije, verske i kulturne. Bar po meni. To nije novinarstvo koje ja poštujem. Ali to je najmanje bitno. Ne ide se puškom na pero, niti nasiljem na reč – u tome je poenta ovog bunta. Zato solidarnost. Zato su novinari na jednoj strani, zato bi trebali i morali biti. Zato što se na ovo ne bi smelo ćutati i prećutati. Zato što ovome ne smete tražiti opravdanje, niti jedno! Ne sme da postoji opravdanje za one koji su u stanju da hladnokrvno i proračunato oduzmu samo jedan ljudski život, a kamoli...

Koliko god da je užasan i gnusan sam ovakav čin, posledice ovog dela, bojim se, biće još strašnije. Počev od same Francuske, gde je ovakav čin najviše pomogao Nacionalnom Frontu; preko jačanja islamofobije koja je zahvaljujući medijima opšte prisutna, do samog pominjanja Kristalne noći u nekom jezivom modernom krstaškom pohodu. Ovo će dati opravdanje mnogim zlodelima i zlotvorima koji će sebe pravdati strahom od terorizma. Čak, gledajući sa strane verskog fanatizma (ako je to zaista bilo u pitanju, ali to je opet neka druga priča u koju sada ne bih ulazila, a to će, nadam se, vreme pokazati) – ovakav akt ne samo da nije pomogao muslimanskom narodu, već je samo otvorio Pandorinu kutiju za islam u Evropi. Domino-efekat je pokrenut. Jer sada između terorističkih akata od strane islamskih fanatika i istovetnih odgovora od strane islamofobista/fanatika – stradaće nedužan narod, onaj neradikalan, nesvrstan ni u jednu od te dve struje.

I na samom kraju se vraćam na početak i na sam naslov i moj sopstveni problem: „ Je suis Charlie...“.

Pre neku godinu novinske stupce je punio Brejvik, stalno čitamo o masakrima u školama, nad decom, ženama, nevinim i nedužnim civilima, počev od Amerike pa šire. Ali, nisu sva ta dela okarakterisana kao čin terorizma. Šta bi trebalo biti po veri i nacionalnosti da bi bio terorista? A šta ne smeš biti da bi bio okarakterisan kao žrtva terorizma? Šta je terorizam? Terorizam jeste nasilan čin izazvan da stvori strah i nesigurnost civila, a izveden pod velom religijskih političkih i ideoloških ciljeva. Šta onda nije terorizam?

Prema tome:

-  JE SUIS Charlie

-  JE SUIS ubijeni policajac na dužnosti

-  JE SUIS Marko Ivković

-  JE SUIS Milica Rakić

-  JE SUIS 16 novinara RTS koji su ubijeni na svom radnom mestu '99 (sećate li se?)

-  JE SUIS Srbija i narod Srbije tokom 1999.god

-  JE SUIS sve jedan nedužan Srbin i Albanac ubijen na Kosovu nakon 2000.god.

-  JE SUIS SFRJ

-  JE SUIS sve jedna beba, dete, dečak, devojčica, majka, sestra, žena, sin, otac i brat koji su nedužni stradali na ovim prokletim prostorima u ovim prokletim godinama; sve jedan Srbin, Hrvat i Bošnjak; sve jedan Pravoslavac, Katolik i Musliman

-  JE SUIS sve jedan ne-komunista koji je stradao posle II svetskog rata

-  JE SUIS sve jedan borac koji je stradao boreći se protiv Hitlera

-  JE SUIS sve jedno nedužno dete, žena i čovek nastradalo usled terorističkog akta

-  JE SUIS Avganistan, Somalija, Nigerija, Pakistan, Meksiko, Sirija, Irak, Centralno-afrička Republika, Sudan, Libija, Nikaragva, El Salvador, Kambodža, Ruanda, Gvatemala, Venecuela, Haiti, Palestina, Izrael, Somalija, Iran, Kuvajt, Gvineja, Kenija....

JE SUIS sve jedan nedužan čovek koji se nađe sa one strane nišana, a terorista je – svako ko se nađe sa one druge strane. Zato, svete, imaj iste aršine za sve. Imaj istu kaznu, za svakoga ko je u stanju da povuče taj obarač, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. I imaj isto poštovanja za svaku nedužnu žrtvu na ovome svetu, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Možda ćeš onda i početi ličiti na svet.