JEDNOM KADA ODEŠ IZ SVOG MESTA
Nekada, samo nekada pomislim ko to gore deli karte i raspoređuje gde i kada će se ko od nas roditi. Možda u tim retkim trenucima mira, agnostik u meni i pomisli da negde gore postoji ta Božja ruka koja pucne prstima i ja se rodim te i te godine, negde ovde na brdovitom Balkanu. Šteta, što je ne mogu zamoliti za cut & paste opciju do nekih plaža na Havajima, ili bar do svetla Pariza... Ali eto, tu smo gde smo, i to ne možemo promeniti.
Rođena sam u jednom malom mestu. Koliko malom možete zamisliti kada nekom Ameru pokušavate objasniti gde se to, za Boga miloga, nalazi ta Srbija... E, tako ja, mojim Srbima, pokušavam objasniti gde se to, u njihovoj zemlji, nalazi to malo mesto, to posebno mesto. Ljudi kada odu, iz tako malog mesta, po pravilu ga se stide. Možda to i nije tako, ali sam nebrojeno puta bila svedok promenjenih akcenata (ćiju-ćiju j*****) i svojatanja glavnog grada ili bar onog malo bližeg i malo većeg kao svog. Ne, za mene je moje mesto bilo i ostalo centar sveta, tako da bi moja objašnjenja išla otprilike ovako: „Znate li gde se nalazi Beograd? Beograd je 80 km od mog mesta (za potrebe teksta od sada ćemo ga zvati jednostavno MM – moje mesto). A znate li gde se nalazi V.? Ono je 20 km od MM.“ Interesantno, da se nikada moje mesto ne nalazi kraj Beograda ili V., već je početna i jedina odrednica za računanje svih udaljenosti i mesta. A kako bi bilo drugačije. Za MM ne samo što me veže porodica, već me veže i moje detinjstvo. Čitavo jedno bezbrižno, radosno, ispunjeno smehom i bojama detinjstvo.
Međutim, generalno je vezano za skoro svako mesta u Srbiji (sem Beograda naravno, eventualno Novog Sada, Niša i Kragujevca) – da tu nema perspektive. Malobrojni je uspeju sebi stvoriti. Kada ste rođeni u jednom tako malom mestu imate tri opcije: 1. Zaljubiti se i ostati 2. Otići i raditi 3. Otići i studirati 4. Zaljubiti se i otići. Sve ono između je rezervisano za malobrojne. Ja sam počela od treće, a završila sa četvrtom. Beograd me je dočekao raširenih ruku. Kako je jednom moj kum rekao: „Beograd nudi za nekoga sve, ali za svakoga po nešto“. Istina je, ali i dalje onaj osećaj dok autobus ide Ibarskom magistralom i približava me nečemu tako neraskidivom mome srcu – nije se dao izbrisati. Kažu, čekaj, treba vreme da prođe, ništa se ne dešava preko noći. I u pravu su, ali izgleda da mome srcu ni godine nisu tu puno pomogle. Znam, da je nebo iznad Kalemegana isto tako plavo, i trava na Adi podjednako zelena, i voda Dunava isto tako mutna – ali moje srce je tražilo nijanse.
Onda, shodno godinama i nečijim divnim očima stavka broj tri je prešla u stavku broj četiri. Sada sam tu gde sam, drugi grad, druga zemlja, isti ljudi. Nemoguće je ne zaljubiti se u ovaj grad, u njegove drvorede, u zelenu vodu Vrbasa. Trebalo mi je i tu godina, da bih se jedno jutro probudila i shvatila da ne samo što sam zaljubljena u mog dragog, u moja dva Anđela, da sam se nekako preko noći zaljubila i u ovaj grad.
Ali... I dalje kada, kada se približimo tabli koja nas uljudno obaveštava da napuštamo naše susede i kad vidim tablu na kojoj piše Srbija, nešto se u meni prelomi, po stoti put. Dragi me večito zeza: „Da stanemo, da poljubiš svoju svetu zemlju?“ I što smo bliže, ja više nisam ja, ja sam ona neka druga; sa svakim pređenim kilometrom imam osećaj da se dete u meni sve više budi od želje i čežnje za roditeljskim domom. Ona živa ograda ispred moje kuće već odbrojava dane, ali meni je najlepša i najzelenija – moja je, i ista je kao nekada dok sam se oko nje jurila sa batom. I nekad je gore bio posađen orah, sad ga više nema, i on je moj, sa njega me je deda skidao. I miris lipe na ulazu mog dvorišta, i svaka travka u tom dvorištu, i vinova loza, i cveće na terasama, i mamina kafa, i tatin zagrljaj, i svaki osmeh moje porodice – sve je to za mene one way ticket to past. I dalje osećam miris kestenova koji su nekada krasili našu ulicu, i dalje znam svaku stopu tog malenog grada, svako drvo i svaki žbun. I dalje mi stopala gore, od neke detinje želje, dok hodam ulicama moga mesta. Dok sinu pokazujem sva ponosna gde se mama nekada igrala, dok šetam curicu. I svaki put mi je MM lepše nego ikada, i ljudi mi se čine nasmejanijim nego ikada. I volim ovih svojih par ulica, i taj jedan semafor koji više ne radi nego što radi, i svakog od tih ljudi na ulici koje sretnem, svaki prolaznik kome se nasmešim i kažem „zdravo/dobar dan“, i svaka prelepa curica, momak kojih se sećam još dok su prohodavali... jer za sve to, i sve njih me veže nešto neizbrisivo – jedno prelepo detinjstvo, topla kuća, srećna porodica. Svi su oni deo moga detinjstva, i moga srca.
A onda se vratim u naš grad (jer ono je samo moje, a ovo je već naše) , sa svojom novom malom porodicom, šetamo njegovim ulicama – i radujem se tom novom, lepom životu. I sa osmehom gledam svog sina koji kaže : „Mama, ja puno volim svoj grad“. I znam da je tako, jer mu i toliko malom vidim u tim očima tu istu iskru koju ja nosim dok hodam ulicama MM. I da zaljubljna sam u ovaj grad, ali i svesna sam da ako ikada možeš voleti neko mesto, svim srcem i onom dečjom nesputanom ljubavlju : to je mesto gde si se rodio, odakle si potekao, gde su tvoje noge prvi put dodirnule tlo.
I zato Božja ruko, jedini cut/paste koji mojoj duši treba u trenucima nemira, prljavih pelena i razbacanih igračaka – jeste onaj do mog mesta i moje Ulice Kestenova. A za Pariz ću se već nekako i sama pobrinuti.
