Iz pera jedne mame

            Prema istraživanju "The Wall Street Journal" Bosna i Hercegovina je u 2014.god. dobila neslavno prvo mesto u svetu po procentu nezaposlenosti sa 44,3%. U Srbiji je taj procenat 20,8%, u Hrvatskoj 22,7%, u Crnoj Gori 15%, a u Makedoniji 31,2%. Oprostite na ciframa, ni ja ne verujem da su tačne, ali takve kakve jesu, motaju se po Internetu. U grubom prevodu to znači, da na području bivše SFRJ otprilike čitav jedan Beograd ne radi (  i to ne prema popisu br.stanovnika glavnog grada Srbije, već računajući sve one neprijavljene po boravištu, studente plus zaposlene). To je oko 2,5 miliona ljudi, a koliko otpada na porodice?

            Pročitala sam pre neki dan članak o jednoj mladoj ženi, jednoj izuzetnoj ženi koja je 25 godina svoga života provela u obrazovanju i usavršavanju. Preko osnovnog, srednjoškolskog, fakultetskog obrazovanja i mastera tj, više njih. Osetila sam divljenje prema njenom radu, trudu, upornosti i odricanju. Jasna mi je bila namera tog inteligentnog uma i taj vapaj, na taj javno pisani način, za poslom – jer, očigledno je da je sve druge alternative pokušala. Nije me iznenadilo to što u ovoj državi (čitaj : Bosna i Hercegovina, Srbija, Hrvatska – svejedno je) za nju nema mesta. Nije me ni iznenadilo to što joj država nije ponudila neku mogućnost. Iznenadili su me komentari njenih sugrađana, nisam sigurna da je i jedan bio pozitivan. Komentari su se svodili uglavnom na to da devojka traži stolicu, da nije spremna da radi (da niko u ovoj državi nije spreman da radi običan fizički posao, da posla ima, ali želje za tim poslom ne), do komentara njenog zakasnelog i neostvarenog majčinstva i porodice. Ne bih ulazila u analiziranje ličnosti komentatora.

            Rećiću Vam dve stvari:

Prvo, zamislite da ste radnik na građevini (trenutno se toga mogu setiti kao najtežeg fizičkog posla za muškarca) ili mlada mama zaposlena u nekoj poslovnoj jedinici po 12 sati u toku jednog dana za neku smešnu platu koja nije dovoljna da pokrije osnovne potrebe nje i njene porodice. Vreme provedeno sa decom ovde dolazi na drugo mesto, kad ne postoje osnovni uslovi za zadovoljenje egzistencijalnih potreba. I sada zamislite tu majku, ili tog oca, čija deca odrastaju i dolaze do one prekretnice u životu od koje će im zavisiti daljni razvoj karijere. Šta ćete im reći? Da li ćete reći 'Ovoj zemlji fali radnika, traži ti posao, sine, sa mnom na gradilištu; ili ti kćeri sa mamom u drugoj smeni'? Ne verujem. Daćete sve od sebe, odrećićete se i onoga što imate i nemate da bi svojoj deci priuštili neku svetliju budućnost, po mogućstvu manje sivu i sumornu od Vaše.

Tu dolazim do stavke br.2 – obrazovanje tj, nastavak obrazovanja. Jer, ako potičete iz porodice srednjeg ili nižeg staleža, a Vaše dete ima osnova za dalje – to dalje ćete videti kao ključ njegovog boljeg života. Taj fakultet, i to obrazovanje ćete videti kao vrata za neke bolje i finansijske i materijalne mogućnosti Vašeg deteta. I naravno, ako ima osnova za to, da ćete insistirati na njemu – jer Vi najbolje znate kakav je Vaš život bio, i kakve su Vaše greške bile i Vi to, kao roditelj, ne želite svom detetu. Naravno, da fakultet nije alfa i omega obećanog života, ali je činjenica da Vam otvara širok spektar mogućnosti za zaposlenje koje bez njega ne biste imali. Tako bi trebalo da bude, bar na papiru. Nažalost nije tako, ni u teoriji ni u praksi.

Naravno, da postoji određen broj ljudi koji izvesno uspeju i bez njega, i koji doguraju daleko dalje od mnogih ljudi sa sedmim stepenom. Ali kod takvih ljudi je izražena harizmatičnost, jaka doza samoinicijativnosti i samoodricanja – i to je tip ljudi koji bi uspeli bilo gde i bilo kada, bez obzira na vreme, mesto i okolnosti. Takvi ljudi su izuzetni i retki.

Veliki broj zemalja Evropske Unije trenutno ima potrebu za niskoprofilnim zanimanjima. Zašto je to tako? Zato što domicijalni Englezi, Francuzi, Nemci itd. školuju svoju decu za neke bolje poslove. Zatim, većina ljudi koji su pobegli sa Balkana, iz ovih ili onih razloga, je popunjavala tu rupu u profesijama – birajući i pristajući na svaki posao koji su mogli pronaći. Međutim, ti isti naši Balkanci su sada tamo oformili porodice i većina njih sada, uz spoznaju sopstvene prošlosti, daje svoju decu na dalje usavršavanje u obrazovnom smislu. To je logično i jedino normalno, jer svako od njih želi za svoju decu nešto bolje. Logični sled okolnosti je da i dalje ostaje ta rupa u niskoprofilnim zanimanjima, koja će se i dalje puniti ljudima pristiglim sa druge strane granice. Pojedine zemlje, tipa Francuske, su to rešavala na neki drugi način npr.kada se zadovolji potreba sa fizioterapeutima taj smer se zatvara na svim koledžima širom zemlje, a otvara se onaj smer za kojim postoji realna potreba. Smer fizioterapeuta će se ponovo otvoriti kada to tržište potražnje bude zahtevalo.

Ali ne zaboravite, da je to slučaj u ekonomski razvijenim zemljama, pravno i formalno uređenim. Kod nas postoji ta rupa u zanimanjima, ali ne iz istih razloga. Naravno, da preveliko fabrikovanje trenutno ekonomista, a nekad pravnika – doprinosi dodatnom haosu na tržištu rada. Ali to nije pravi problem ovih prostora. Činjenica je da je na Balkanu trenutno preveli broj visokoprofilnih zanimanja, ali isto tako niskoprofilnih zanimanja je sasvim dovoljno: zanata i SSS (ne podcenjujem nijedno zanimanje, naprotiv upravo ova zanimanja drže jednu zemlju stabilnom i produktivnom). Kao što je nezamislivo da imate obrazovanu generaciju bez kvalitetnog profesorskog kadra, isto tako ne možete imati trpezu bez hleba, a hleb bez pekara čija svaka smena počinje kada mi uveliko spavamo, i čiji su i trud i odricanje neupitni. Kao što Vam je bitno da Vaša poseta bolnici bude utemeljena na stručnosti izabranog doktora, isto tako znate da u većini slučaja iskustvo, znanje i briga drugog medicinskog osoblja (sestara) oko Vas je nekad podjednako, a češće i više bitna. Dakle, to nije osnovni problem stope nezaposlenosti u BIH. Osnovni problem je taj što veliki broj ljudi sa SSS uz dodatak dobre veze ili novčanih sredstava radi posao koji bi trebali obavljati ljudi sa višom ili visokom stručnom spremom. Većini poslodavaca se to itekako isplati, jer koeficijent isplate plata na osnovu stepena stručne spreme svakako nije isti. Dakle, dešava se to da npr.frizer sa završenim trećim stepenom obavlja posao ekonomiste. Taj isti ekonomista, sedi kući, redovno se javlja na Biro i očekuje svoju šansu koju naravno ne dobija. A sada na sve to zamislite komentare njegovih sugrađana koji ga prekorevaju što sedi i čeka, a neće da radi, a npr.mesto frizera je upražnjeno. Da li sada ovaj ekonomista treba da se prekvalifikuje u frizera, ili bi frizer trebao početi raditi posao za koji i jeste obučen? Shvatate li sada nelogičnost istog? Frizer radi kao ekonomista, ekonomista ne želi posao frizera posle uloženog vremena, truda i novca u to da bude baš ekonomista, i kritike od naroda uz komentare „pa on ne želi da radi, da hoće – može, posla uvek ima“? A gde su kritike upućene frizeru, poslodavcu, Inspekciji rada? Ovo je samo jedan izmišljeni primer, a verujem, svako od Vas će se setiti barem jednog pravog iz realnog života.

Dakle, lično smatram (možda i grešim, ali ako pojedini iamju pravo na ismevanje tuđih uspeha, onda ja svakako imam na svoje mišljenje) da posla na ovom Balkanu ima ili treba da ga bude – onog trenutka kada frizer bude uzeo četku u ruke, automehaničar legne ispod auto – tada će ostati i posao ekonomiste ekonomisti i pravnika pravniku. A ja, ja ću i dalje živeti u ubeđenju da se rad, trud, odricanje i obrazovanje isplati i da će nekad (ako ne u moje, onda bar za vreme moje dece) ponovo postati bitno šta znaš, a ne koga znaš.