Iz pera jedne mame

 

 

Saučešće porodici policajca, i saučešće porodici napadača. I žao mi je, i njihovih očeva, i braće, i porodice... I koga god da ste spomenuli i kakve god da ste razloge naveli zašto je ovo moralo ovako da se završi. Nije moralo, ni ovo sada, ni ono nekada. Ali nekada se nisam ja pitala, nije se pitala ni moja generacija. Pitali su se naši i Vaši očevi, i stričevi, i dede. Majke nisu, sigurna sam da nisu. Verujte: to je jedini istina. Svaka od ove tri proklete strane, na ovom prokletom Balkanu ima svoju verziju istine, ali jednu ne možete poreći – kriva je Vaša generacija. Pitate se posle kako se je moguće da su pojedini mladi u stanju da mrze? Rećiću Vam i u njihovo ime – deca ne znaju da mrze, decu samo možete naučiti da mrze. I upravo zbog toga sada se ne smete Vi pitati, sada se nećete Vi pitati, sada se pitam ja, pita se cela moja generacija. Svi mi koji smo u tim prokletim devedesetim bili nerođeni, učili da prohodavamo, da pričamo ili sedeli u školskim klupama. Mi se sada pitamo, ja se sada pitam. I kažem dosta je!

 

 

Ostavite prošlost tamo gde jeste, ostavite porodicama da je ožale, bez da im kopate po nezaraslim ranama svakog Božjeg dana sa pobudama iza kojih ne stoje nimalo humani niti saosećajni ciljevi. Mi ćemo pustiti generaciju naših roditelja da ožali greške koje je napravila. A Vi pustite nas koji smo preživeli da živimo.

 

 

Ta izgubljena generacija, moja generacija, kojoj svakodnevo silovanjem svih dnevnih i nacionalnih medija pokušavate da ostavite u amanet mržnju – ta generacija je odrasla, stala na noge, ta generacija sada gaji svoju decu. Barem to pokušava. I neće dozvoliti ni Stipi ni Mustafi ni Draganu da im to oduzmu. Neću dozvoliti svojoj deci da odrastaju u jednoj nezdravoj, mržnjom zatrovanoj sredini, sredini u kojoj smo se samo našli igrom slučaja – tu i tada smo rođeni. Niko nas nije pitao, niko nas i dalje ne pita.

 

 

Možda smo Vam i mi, Vaša deca, u poređenju sa Vašim Alahom/Bogom/Isusom sa Vašom lipom Hrvatskom/jedinstvenom Bosnom/Velikom Srbijom manje bitni, ali morate da znate nešto: moja deca su bitnija od svih Vaših nacionalno/verskih netrpeljivosti i huškanja, naša deca su bitnije od Hrvatske, Bosne i Srbije zajedno – jer ako izgubimo njih neće više biti ni Bosne ni Srbije ni Hrvatske- jer neće više biti budućnosti. Njihovo odrastanje je bitnije, njihov osmeh i njihova sreća. I njima je apsolutno nebitno da li će danas u parku praviti kule od peska sa juniorom Stipom, juniorom Mustafom ili juniorom Draganom. Nebitno je i meni, dok god vidim osmeh na njihovim licima. I ne interesuje me ako je Vama bitno, zagrizite i otćutite – ako niste mogli zbog nas, Vaše dece, uradite to zbog Vaše unučadi.